Kafa i TV

Na današnjem meniju su: čaj od sveže nane tek osušene, kafa od kafe (valjda) i cigareta od duvana sa pratećim kancerogenonavlačućim primesama. Srčkam čaj jer sam nešto pospan, a on me bolje razbudi. Kafe posle mogu da tresem i po terenu dok jurcam za hlebom nasušnim. A bude i ono: „Majstore, može rakijica. Ne hvala, ne pijem. Ali ako imate neki energetski napitak...“

A tu je i lap top. Moraću od sad i njega da uvrštavam u uvode. Tehnolodžija je čudo. Prčkam po njemu. Pogledao sam poštu, aj da vidim šta ima na društvenim spletkama.

Buš pukla? BUM!

Paocaimaternenormalnudabinenormalnu. Sećate se one fore kada su se svi ložili: „Je suis Charlie“? Da ono kada su se neki karikaturisti sprdali sa Alahom i islamom pa im upala četa samoubica i porokala ih. I to ne na brdovitom Balkanu. Svi su nešto bili tužni, kačili Je suis kao profilne na društvenim mrežama, išli na neke mimohode, palili sveće, polagali cveće... E ti isti karikaturisti, dobro, ne baš oni, nego novi koji su dobili radna mesta onih upokojenih, u istom tom časopisu „Charlie Hebdo“ na naslovnu stranu stavili karikaturu onog dečaka Ajlana o kome sam pisao (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/09/kafa-i-suze.html ) uz naslov „Dobrodošli emigranti“ i Mekdonaldsov bilbord na kome piše: „Akcija! Meni, dva deteta po ceni jednog.“

Ok, ok. Neću više da psujem. Psovao sam u pomenutom tekstu, a bogami i ovde. Shvatam ja poruku. Mekdonalds je Amerika a Amerika je kriva za sve. I o tome sam pisao (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-caj.html ) i to pre je*enog „Charlie Hebdoa“. Ali moral? Obzir? Kultura? Ukus? Ljudskost na kraju krajeva?

Sloboda medija? Znate šta, samo jedna parafraza: „Staljin vas je ubijao, ali vas nije dosta ubijao“. I, toliko o tome. Da ne moram da vodim računa o nepostojećem budžetu zalupio bih lap top. Ovako sam ga samo zatvorio.

Gde je tu TV?

Kako gde je? Pa na stočiću gde stoji oduvek. Mislim, oduvek od kada je kupljen. Nismo nas dvojica ni u kakvom kontaktu. On stoji tamo, ja sam ovde za stolom ili negde drugde. Neki put brišem prašinu sa njega. Otprilike mu je to i glavna uloga. Da sakuplja prašinu. Odnosno, to mu je jedna od dve uloge. Druga mu je da stoji tamo, čuči, sedi, ili štavećradi i da bulji u mene sa nevericom.

Jadnik ne može da veruje da su mu dve od tri osnovne funkcije zbog kojih je napravljen uskraćene. Dopušteno mu je da sakuplja prašinu, a nedopušteno da radi i da se kvari.

Nemojte da mislite da ja nešto kao ne gotivim TV. Naprotiv. Volim filmove, muzičke emisije, serije, kada rokne neki „bitni“ političar pa bude dan žalosti a oni šilibajzeri po ceo dan puštaju klasičnu muziku koja je prevesela, ali oni to ne kontaju. Misle, čim je klasična, to je ozbiljno, tužno. Jo jajce, što kažu seljaci u mom kraju. Opale seljaci (ne ovi moji iz kraja, nego oni što rade u TV kućama) mjuzu pa mi prosto dođe da plešem uz one divne valcere. Dan mi bude kao produžena verzija novogodišnjeg koncerta Bečke filharmonije.

Ali nije TV samo film, serija, Bečka filharmonija... TV su i filmovi koje gledamo po drugi put tog dana. TV su i serije koje smo gledali kada je glumačka ekipa još bila živa. Ali ono što je najgore, TV su vesti koje se poput virusa šire po drugim kanalima. Još ih majstori nameste da ne počinju sve u isto vreme pa se desi da par puta odgledate neke užase koje ne bi želeli da vidite. Ma ne samo da vidite, nego i da pomislite da su se desili. TV su i reklame na svakih 10 minuta. Reklame koje su iste i tako napadne da vam bude muka kao posle vesti.

Pak'o na zemlji, migranti okupiraju planetu, očekuje nas sibirska zima...

A vesti i reklame, to vam je najgore zlo rođaci. Kao što je crkva u jednom trenutku morala da izmisli pakao da bi plašila ljude, kao što su u civilizovanoj Evropi obezglavljivali ljude javno na trgovima iz istog razloga, tako su magovi TV-a i advertajzinga počeli da lupaju naše lončiće u našim glavama. Već sam vam pisao o reklamama (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/09/kafa-i-trava.html ).

Na početku sam koristio reklame da odem do WC-a, ili po neku klopu, kićso, kafu da skuvam, ali nije vredelo. Trebalo mi je još tri puta toliko posla da bih izbegao sva plašenja od vesti iz sveta, vesti iz svakodnevnog života, bolesti, vremenske prognoze, džihad azilanata, mogućnosti izbijanja Trećeg svetskog rata... Ma mante me.

Ovako ja živim život dok TV onim svojim buljavim okom razgleda naokolo i pita se: „Šta sam ja Bogu zgrešio da ne radim ceo vek trajanja?“ A skuplja i prašinu.