Nemaš ti pojma

Serviram sebi jutarnje zadovoljstvo uz mahniti tango izbegavanja stolica, klanca između ivice stola i zamrzivača isprepletanog kablovima za lap top i miniranim stolicom. Proverim da ne bude iznenadnog napada jastuka s leđa... Ok, sada je sve u redu. Da je Če Gevara izvršio isto to u onom klancu u Boliviji sigurno ne bi poginuo. Danak neiskustvu, šta da se radi.

„A? A ti si kao iskusan“ (glas sa levog il’ desnog ramena, gde ono beše đavo čuči?). „Pišeš taj blog, propovedaš ljudima neku pamet, a nemaš ti pojma kako je njima, kroz šta su sve prošli, šta su sve preživeli“.

Srknem kafu nakon dima cigarete, zagledam se u ništa i počnem da razmišljam o tome. Realno, ništa ne znam o čitaocima. Ne znam ni ko su, a kamoli šta su preživeli. Jedino bih po godištu kada su rođeni mogao okvirno da znam dal’ inflacija il’ ne, dal’ Sloba il’ ne i te sitnice. Ostalo, dibidus ništa.

Nemam pojma

A sada samo mala digresija. Čujem pre neki dan jedno od mišljenja o meni. Kažem jedno od jer znam da ih ima više i da su u svojim varijacijama otišle u onu cifru koja je vrlo blizu bezbroju. Znate kako to ide kada znate mnogo ljudi, imate razne vrste odnosa sa njima, pa pokvareni telefoni, pa ovo, pa ono...

Da se vratim na digresiju. Mog drugara pitao jedan moj bivši kolega, znajući da se družimo, kako sam šta radim i tako to. Drugar mu ispriča da sam dobro, čime se bavim i tako to. Onda moj bivši kolega zaključi: „Kako tako neki ljudi imaju sreće u životu? Ma kako da ga baciš, on se dočeka na noge. Svaka mu čast.“

Jedno od benignih mišljenja o meni. Čak, može se reći, pozitivno neko mišljenje. Ali ako ga samo malo raščlanim, dodam ovo, malo onoga, kašičicu nečeg trećeg, samo malo sa tri prsta zahvaćenog četvrtog... au bre, pa ni ja nemam mišljenje o tome šta sam sve proživeo i kako mi je sada. Vel, vel, vel, to zahteva jedno duboko razmišljanje sa sve vađenjem šarenog, belog i usranog veša na sivilo ovog maglovitog jutra.

I Bog stvori Ahaba

Stvori ga, dade mu srećno detinjstvo u kome je najtužniji dan bio kada je umro Tito pa zbog toga nisu davali crtane filmove. Posle tog tragičnog doživljaja Ahab je učio škole, bio pravi deran, spremio diferencijalni ispit da se upiše na književnost, izdao prvu samostalnu zbirku pesama, iz nekog inata odustao od faksa i otišao u fabriku da radi, putovao po SFRJ, čitao gomile knjiga, kupio svoj prvi računar ZX Spectrum +, povezao ga na TV i kasetofon, otišao u vojsku i već posle 3 meseca se izvukao na ludilo i vratio kući i fabrici.

Nastavio da živim, putujem, čitam, da se pojavljujem u zbirkama pesama, da učestvujem na književnim konkursima. Onda se desilo prvo veliko sra*e. Počeli su republičke jajare da žele da budu šerifi u svojim prćijama. Podržali ih uvodioci demokratije (pisao o njima u više navrata, najviše ovde: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-caj.html ), našlo se oružja svuda, zaludeli narod na najprimitivnije načine i počeše muke po Ahabu.

Najpre je JNA pomislila: „Jebi ga, ovo će sve da krene po zlu ako Ahab ne bude uz nas“ pa poslala vojnu policiju da me pokupi. Iako sam se skrivao i svaku noć spavao na drugom delu grada (ko Prle i Tihi, Bog te mazo) bio sam dovoljno blesav da idem na posao, pa me tu i nahvataše.  Ekspres poštom zaključe da nisam lud, zaduže me uniformom i oružjem i dok sam pucnuo prstima Turist ejdžensi JNA me frst klas letom pošalje u tri lepe.

Zamislite sliku: ogroman vojni avion, mi u stroju polako ulazimo u njega od pozadi i jedan džerk of iza mene peva „Mančester ingland, ingland, akros d aatlantik siiiiiii“... Mrš majku ti zloslutnu. Ali džaba. Mali je bio u pravu. Šibnu nas na prvu liniju 1991. Šest meseci igranja kr-kr ali sa bojevom municijom. Šest meseci straha, osećaja da si Bog jer nečiji život zavisi od tvog kažiprsta, useravanja u gaće kada minobacačka mina rokne pored tvog rova. Uan holova dem lajf rolerkouster.

Onda nam kažu: „Ok, momci. Dosta smo se zezali ovde idemo sada kući“. Mi se poradovali. Odemo kući. Ali pošto još nisam odslužio svoj dug otadžbini, zabodem i tri meseca pod zemljom. Jebena tri meseca sam živeo desetinu spratova pod zemljom. Počeo sam nosem da mrdam kao pacov. A pojavili su se još neki tikovi.

Ahab civil

Prođe sve to. Vraćaj se u „normalan“ život. Aman, koji normalan život? Puca devedesetdruga na devedesettreću iz sveg oružja. Inflacija, cigarete po ulicama, benzin na ulici, sankcije, plata 10 maraka (ako imaš sreće da je podigneš isti dan). Vozi Ahab slalom kroz pustaru, vuče džakove brašna, krompira, luka, šta je god moglo nabaviti. Odvajaj od tog ničega sve što je moguće za naše koji su ostali zaglavljeni u Sarajevu, šalji to, vozi slalom dalje.

Usred toga desi mi se lepota života. Rodi mi se sin. Pampers zlata vredan. Plata nedovoljna za jedno pakovanje. Muvaj po ulici, kao i svi. Bog zna šta sam radio.

Pa onda velika roknrol žurka 1999. Trebalo mi je dve noći da skontam da ne treba trčati u skloništa. Manje mi je trebalo da skontam da bih sa jednom desetinom mogao da branim ceo blok zgrada sve dok imam municije. Posle kažu kako stariš nisi i pametniji. Jes, prc.

Da skratim. Onda ide angažovanje u politici, cimanja po ulici, demonstracije, tuča sa murijom, 5. oktobar, dublje zalaženje u politiku, angažovanje u sindikatu, mandat pet godina, dao otkaz jer sam našao bolje plaćen posao, firma prsla posle tri meseca zbog svetske ekonomske krize, ostavi me žena, pola miliona duga na kartici, posedujem samo svoju odeću, hapsi me policija zbog navodnog kriminalnog dela počinjenog 2006., drže me u istrazi 6 meseci, izlazim, upoznajem svoju ljubav, otvaram preduzeće koje pukne posle godinu dana zbog nedostatka posla, ponovo krenu oni tikovi, padnem u tešku depresiju nelečenu od 1992. pa na dalje, odem kod šrinka, dva meseca dnevne bolnice, posle terapija i svaki mesec javljanje, radi ovo, radi ono, ovaj te ne plati, onog juriš da te plati, treći te plati pola, klinac popušta u školi, hapse ga zbog droge, vadi ga otale, posle ga bodu, srećom u nogu, pokušavaj da ga skupiš na gomilu, sastavljaj nesastavljivo, vodi taj nesrećni slučaj „privrednog kriminala“ do dana današnjeg (sledeće ročište, ako ga bude, biće 1. decembra devet+ fakin godina after)...

A vi, kako te?

Danas i dalje nemam posao. Izmišljam neke munje kao devedesetih, samo malo više legalne (stisli ovi na vlasti jbg). Opet, nedovoljno. Pišem jer pišem ceo život. Sve je isto ili barem većim delom isto kao i kod vas. Nešto što sam ja proživeo vi niste. Nešto što ste vi proživeli, ja nisam. Kompenzacijom dakle dolazimo do istog. I šta ja vama onda ZAISTA da pametujem, propovedam?

Pa ništa! Stvari koje primećujem približavam vam kroz moju prizmu viđenja. To malo zašećerim da bude ukusnije i da se neko nasmeje. Ubacim par dosetki da bude zanimljivo dok čitate i da se oraspoložite. Ubacujem vam crviće da razmislite o nekim stvarima čisto da vam vijuge rade, a ne da vas neko bez vijuga radi.

A svako ima pravo na svoj život. Sa fejlovima i lepim stvarima. Svako ima pravo da ima mišljenje o drugima, o tuđim životima. Svako ima pravo da bude hejter ili ne. Sve je samo naš izbor. Ja sam izabrao da vam pojasnim kako je mišljenje mog kolege o meni, zapravo bilo 100% tačno. I ne samo zato što i on ima pravo na svoje mišljenje o mom životu, već zato što imam sreće pa sam živ i dočekujem se na noge kao mačka. I što sam srećan.