Kafa i PTC

Samo da namestim ovaj jastuk... Stoji na naslonu kauča i ima neodoljivu želju em potrebu da me zaskače sa leđa. Malo malo pa ničim izazvano padne i smeta mi tu oko bubrega. A možda je to neki znak rođaci? Da čuvam bubrege ili tako nešto...

Nevermajnd. Kafa regulare, cigareta regulare, sok od pomorandže regulare, lap top regulare. Da dodam košavu i kišu. Kiša, naravno, padne kada ja izađem napolje. Ostalo vreme se skuplja i čeka da bi me zezala.

Tako ja ispijam kafu, pućkam cigaretu (nešto me grlo zeza, izgleda da sam prepušio), smejem se nekim gifovima, surfujem (po netu, nisam u Kaliforniji ili tamo negde gde to rade sa daskama) i zaskok! Samo ovaj put nije jastuk. Nešto mnogo gore.

Dal’ je gore?

Stvarno, dal’ je gore ili sam i ja potpao pod gomilu koja se iznenađuje na tako očigledne stvari? Da nisam postao deo gomile? Pupupu, daleko bilo. eLeM (kapirate foru? LM, cigaretei to?) o mom stavu protiv TV-a sam već pisao (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/10/kafa-i-tv.html ). E, ali sam izostavio da spomenem plaćanje iste.

Vidite, nisam ja neki nadrkani anarhista koji neće ništa da plaća državi. Niti sam nadrkani prosečni Srbin koji neće ništa da plaća državi. (Doduše, prosečni Srbi na kraju plate, jer samo trtljaju bezveze i šire svoju negativnu energiju.) Verujem da neki red, kakav-takav, mora da postoji. Da plaćaš račune, porez (kredit ne otplaćujem jer nemam prihode još i za to, ali platiću jednom), da kažeš hvala, da kažeš izvolite, da prelaziš na pešačkom i to samo kada je zeleno, da nosiš ličnu kartu i tako to. Jednostavno, to je deo neke civilizacije u kojoj živimo. To su ta njena pravila, a pravila su društveni ugovor koji potpisujemo čim se mešamo u tu čorbu, jelte. Možemo da diskutujemo o tome kakva su to pravila, globalna ili lokalna, a  to baš sada i nameravam.

Pravila, pravila

Među jedno od pravila, tj. društvenih ugovora, kojima se ova civilizacija posebno kurči je zakon, pravosuđe, pravo na odbranu, niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno (prc). Dobro, zakon mora da postoji. Zato i jeste društveni ugovor. Da ga nema, a koliko je potreban, raskinuo bih sve društvene ugovore, pokupio prnje, rekao zbogom takvoj civilizaciji i otišao u neku prirodu gde nema nikoga da me ugrožava. Ili ja njega.

Kažem da se ova civilizacija kurči zakonom jer ako je nešto pravilo, ugovor, zakon jebote, a što onda  rupe u zakonu? Ovo je bilo retoričko pitanje. Znam zašto postoje rupe u zakonu i zašto onoj cupi što drži vagu nisu iskopali oči nego joj ih samo vezali. Pa i seljak na pijaci me zezne na vagu. Lagani dodir orlovskom kandžom na maliću i opaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, „Okruglo kilo gospodine. Ima i malo više, al da zaokružimo na kilo“.

Pravni fakulteti, komore sudija, komore advokata, prekršajni sudovi, Osnovni sud, Viši sud, Apelacioni sud, Ustavni sud, sud u Strazburu, hiljade zakona, još više podzakonskih akata, preporuka Suda, polovina šuma Amazona isečeno da bi se odštampale sve te laprdije, sledeća polovina kaparisana za molbe, žalbe, podneske, pozive, zapisnike. Naravno i neizostavna lakoća sporosti, te neizostavna umetnost odlaganja i ležeran „Lako ćemo“ stav u radu („Pravda je spora, ali uvek stigne“. Gde bre stigne? Jel' trči maraton oko Planete pa da stigne dok ne pomremo svi na gomilu?)

Posle 70 godina zaključe da suđenje Draži nije bilo regularno. Sada pokreću postupak rehabilitacije Milana Nedića. Ček da pogledam kroz prozor, možda je pravda u svom trku stigla do Kine. U tom slučaju možemo očekivati i podizanje optužnice protiv Džingis Kana. A nakon drugog maratona oko planete (jer ako uvek stigne onda mora stalno i da se kreće) i rehabilitaciju istog. Ili barem poništenje suđenja jer je osuđeni izneo neosporne činjenice da mu je suđeno po tituli, a ne po nekrštenom imenu Temudžin.

Može posle da ih voza k’o Šešelj one u Hagu. Da ih masira godinama dok ne popizde i sami ga izbace. Posle može (isto k’o njegov smerni poštovaoc lika i dela, spomenuti Šešelj) i u Farmu da uđe. Još i da zaradi majku mu... A možda se i na politiku baci? Ili na zakon? Ili na neku državu pa da masakrira sve žensko i siluje sve muško (šta vas briga kako se ko zabavlja).

Privredni zakoni

Nego, nikako da ja nađem neku rupu, rupicu, mikronski procep u tom zakonodavstvu pa da počnem legalno i ljudski da sav svoj rad naplaćujem duplo. „Gotovo je gospodine. To će Vas na mostu koštati 25 evrova, a na ćupriji isto toliko. Nemate sitno? Samo 100? Dobro, neka to bude avans za sledeći posao. Hvala“. Ili, nekim čudom, nađem posao pa bude: plata je minimalac. Jel? Pa izvadim rupu, rupicu, mikronski procep, pa zamašem ispred nosa i dobijem dva minimalca. Opa bato. 24 plate godišnje. Malo li je?

Al’ neko drugi, uz pomoć one cupi što gviri ispod poveza, nađe rupetinu. Velika ko omanji tunel ispod La Manša. Šta ga zabole uvo što ja ne mogu da naplaćujem dva puta, on (oni) može (mogu). Čak nešto čujem da će retroaktivno sa zateznim kamatama (čuj mene „kaznama“, kamatama bre) da naplate ono što nisu uspeli dok se nije pojavio tunel. Nacionalni servis svih građana (građanke valjda nisu inkluded ali će da plate), popularni (popularni, baš sam vickast od jutros) RTS će nam naplaćivati svoje usluge gledanja (ili negledanja) negledljivog programa sa reprizama serija za one koji ih nisu naučili napamet.

Ma bole njih treće uvo i odstranjeni apendiks što to već naplaćuje kablovski operater. Bole njih i još nešto što moj TV skuplja prašinu i planira da skoči sa svog mesta i izvrši suicid jer mu je život neispunjen. Znate onu staru foru: „Oćeš da kupiš ciglu?“, „Ne“ (pa ga ubiju od batina i on kupi ciglu)? E, sad’ je: „Oćeš da kupiš dve cigle?“ Čik kaži „Ne“. Čik!

Jer konza je konza, a ko je nama kriv što onoj cupi nismo iskopali oči, odsekli uši i jezik na vreme. Pošto to nismo uradili, sada ćemo malo da se kurobecamo po internetima, peticijama, zgražavaćemo se uz kafu, pivo („Šta piju pičke, molim“) i, na kraju, platiti.