Lesi trči levo-desno

                 Nije me bilo neko vreme. Jesam li vam nedostajao? Vi meni jeste. Zašto me nije bilo? Kao što sam već pisao, mi nezaposleni imamo mnogo posla. Jurio sam ovamoonamo, pokupio neke ideje koje sada treba sprovesti u praksu, išao kod psihijatra, imao dva dana suđenja... Sve to nije opravdanje što nisam pisao. Naravno. Samo pokušavam da od vas izvučem zrno sažaljenja pa da mogu da se vadim kako, eto, zapravo nisam lenj.

          No, dosta o vama. Haj’mo malo i meni. Jeste li spremili svoje kompletiće za razbuđivanje? Ja jesam. Dve velike kafe, od nedavno sa malo šećera, a odavno sa mlekom, kao i cedevita. Da dopunim vitamine i minerale koje pogubim znojeći se dok spavam. Moguće je da sam se istripovao po pitanju cedevite ali... prija u svakom slučaju. Da. I cigarete su tu. Tu nije bilo promena niti tripovanja. Za sada su još uvek konstanta.

Kafiranje sa vama

          Promenilo se još nešto. Kompletić, mada gabaritno podseća na doručak i nemam pojma čemu ovaj deminutivčić, ne konzumiram u ćoškiću, a svi znaju da je ćoškić odista ćoškić a ne deminutivčić iz nepoznatog razloga. Navikao Ahab da se seli pa se sada u nemogućnosti pravog preseljenja preselio iz ćoškića na mesto pored prozora.

          Tu sada ispijam kaficu, tražim pepeljaru koja mistično menja mesta, i kroz dim cigarete gledam ono malo sveta koliko mi je u vidokrugu. A poslednjih dana atrakcija mi je Lesi. Dobro, nije Lesi. Običan ulični ker marke Dodž (domaća ulična džukela) ali je Lesi ipak ime. Trejdmark. Ikona. Sam se vratio kući. Malo li je? Neki svog kera ne obrazuju za ceo život da ne zalazi po tuđim avlijama, a Lesi sam kući se vraća. Piči Lesi sam od... tamo negde daleko... dobro, shvatili ste poentu.

          Gledam, dakle, Lesija i ne mogu da mu se načudim. Mislim, nemam čemu da se čudim, ali tako se kaže. Lesi ne radi ništa spektakulrano. Nit vozi bicikl, nit preskače obruče zahvaćene vatrenom stihijom, nit ume da broji, sabira, množi, oduzima. Lesi samo po ceo celcijati dan, noću definitivno ode negde jer ga provereno nema u to doba, u onom kerećem delirijumu jurca za točkovima automobila, autobusa, svega što se prokotrlja tuda. Leti Lesi levo za prednjim točkom nekog Pežoa. U isti mah mu na teritoriju uleti, iz suprotnog pravca, naravno, raspomamljeni zadnji točak kamiona neke uslužne službe i on već leti za njim. Jednom rečju, Lesi na sve strane.

          Hajd to što ga ima na sve strane, nego je Lesi takva pojava, takva ličnost, takav posednik raskršća, da to znaju čak i oni biciklisti, ona dvojica tamo. Znaju ko poseduje teritoriju pa su pokorno sjahali sa svojih ultramodernihsuperekstramegagiga bajsova, uzdigli ih na ramenca, pa polako pjehe, nogu pred nogu preko Lesijeve raskrnice. Veoma diplomatski povučen potez, jer da su jahali bicikle, umesto kao što sada da bicikle jašu njih, ne bi mnogo ostalo od njihovih guma. Garantujem da ni onaj matori, a ni onaj mlađi ne mogu da pedalaju bickl tako brzo kao što Lesi leti sa levog na desni i nazad kraj sopstvene, da ne kažemo rođene, raskrnice.

          Ne šali se Lesi. Radi ful tajm na očuvanju svoje raskrnice. Nema tu nekog pitanja dokle ili koliko ili kakvo će vreme biti sutra. Nema. Samo levo-desno. Samo Lesijeva raskrsnica.

Kafenisanje sa Lesijem

          A to kada ker trči za točkovima, to je još jedna od misterija univerzuma kojoj nikako da uđem u trag i razgonetnem je do krajnosti, a na radost vaskolikog čovečanstva. Međutim, veliko je pitanje da li je i nama homo sapijensima uopšte moguće da pojmimo šta to dela Lesi. I da li uopšte imamo pravo da se pitamo i da analiziramo šta to dela Lesi.

             Jer ako samo malo pogledamo levlje od levog dela i desno od dešnjeg dela Lesijeve raskrsnice, videćemo da ni mi, pomenuti homo sapijensi, nismo Bogu sveti. Nije baš da jurimo za točkovima i grizemo gume na biciklama, ali smo na neki uvrnuti način potpuno isti u nekoj svojoj jurnjavi za točkom.

          Pa pogledajte samo šta Lesi vidi, a mi ne vidimo. Imamo ogromne količine hrane spakovane na jednom mestu, ali ne možemo da je uzmemo i pojedemo jer je između nas i te hrane tanak zid stakla. Pravimo sebi brloge u koje može da stane po nekoliko desetina ljudi, dok Lesi ima jedan manji brlog u kome spava, odgaja svoje mlade... Ubijamo se besomučno međusobno što je potpuno nelogično. Mačke juriti i ubijati sopstvenu vrstu su po Lesiju različiti pojmovi. Isto mu nije jasno kako smo tako odvojeni od prirode u kojoj se rađamo, živimo i umiremo. Kako ne vidimo znake koje nam priroda šalje i zašto smo tako glupi.

          Mnogo toga Lesiju ne može da bude jasno u vezi s nama. Kao što i nama nije jasno ono njegovo sa točkovima. I dok mi mislimo da je Lesi blesav, on o nama ne misli tako već se samo čudi. Mali Lesi, crni Lesi, jedini na svetu...

Natrag na kafu

          Polako završavam kafu, gasim cigaretu i prikupljam se da ustanem i krenem. Lesi i dalje dominira raskrsnicom. Iz nepoznatog razloga. Iz istog razloga zbog koga ja danas ustajem od kafe i izlazim u džunglu betona ne bih li nekako nabavio neke papiriće sa kojima kasnije mogu da dođem iza one staklene pregrade koja stoji između mene i hrane.

             I ko je sada Lesi, a ko nije?