Kafa i cigarete

Kafa i cigarete. Pepeljara. Nahvatan jutarnji svež vazduh utamničen zavesama. Česma u kuhinji ne kaplje – POBEDA, naučio sam da zamenim gumicu. Ptice se ne čuju, valjda i one spustile roletne da se sklone od vrućine.

Pozdravi, želje, čestitke...

Juče idem gradom „Dobro jutro komšija, kako je?“, „Ćao, ćao“, „Dobar dan“, „Pomoz Bog oče“, itd, sve uz iskren osmeh. Svi me gledaju tipa: iz koje je dimenzije ovaj ispao. Nemam ti ja pojma o toj kvantnoj fizici, paralelnim svetovima, drugim dimenzijama, ali teram dalje gde sam i krenuo, sa sve osmehom i „Dobar dan“ i „Zdravo“. Naletim na poznanika, nekada smo radili zajedno. „Zdravo. Gde si bre čoveče? Kako si?“ (sa osmehom i iskrenom srećom u očima). „Ma zdravo. A kako mogu da budem? Zatvaraju firmu. Dobio sam otkaz. Sad i ono što sam ih tužio za zaostale plate...“. Tu sam se već malo izgubio u prevodu. Pozdravimo se i idem dalje. Sunce prži, ali je lepo. Nosam flašicu sa vodom i otpijam gutljajčiće. „Ej, ćao (cmok, cmok, cmok). Pa gde si ti?“. „Ma pusti me u (piiiip) materinu. Zbog onog mog idiota ja moram po ovoj vrućini... (opet se izgubim u prevodu, ali mi ulete kraj filma) ... (piiiip) život i ovu zemlju.“ Pomislim na glas u sebi: Bože, Bože, koliko ljudi ustalo na levu nogu. Paradiram dalje. Prija mi toplota. Upijam je za sve one ledene dane zimus. „Zdravo. Otkad se nismo videli. Šta radiš?“. „Ćao. Ma šta radim. Radim moj (piiiip). I žena dobila otkaz kod onog privatnika... (opet se... ne, nećeš majci, vala ćeš da saslušaš) ...kod koga je radila. Sad još tri meseca primam ovu nadoknadu sa biroa. A šta ću posle, nemam pojma. Ajd idem do kladionice. Javi se neki put.“ Ode. Ok, ček malo. Saslušao si ga od početka do kraja. I, šta si skontao? (Sada ide nekoliko praznih redova dok ja razmišljam.) Nemam pojma, ali zaista nemam pojma. Koji privatnik? Zašto „i žena“? Zašto nadoknada sa biroa? Šta bre kladionica? Šta javi se? Nismo se bre videli par godina. Treća leva noga? Mora da je neki čudan horoskop danas. Svratim na kafu u fejvorit kafić i... TOTALNI RASPAD. Trljam oči, uho, grlo, nos, sve mi je kontaminirano ko onda petog oktobra kada nas podaviše suzavcem. Te prevare, te avioni, kamioni, urlanje na cene, onaj preporučuje da svako ko ne uspe da ode iz Srbije izvrši samoubistvo, kelner mi donosi kafu i preko ramena urla kako nigde nema posla, teorije zavere, masoni, iluminati, Vučić, Tito, četnici, partizani... Da l je skrivena kamera? Nedosnimljena scena „Monti Pajtona“?

Deus ex machina

Jbg, platiš nepopijenu kafu kad se mora. A ovo je baš bilo: mora se! Otrovaću se na smrt. Idem dalje, sunce vraća osmeh u oči i na lice, počinjem ponovo da otvaram oči i gle čuda (tadadada) ispred mene čovek koga sam upoznao onomad kada sam se lečio od depresije. Išli smo zajedno u Dnevnu bolnicu. „Gde si ljudino? Vidi kakav si, pucaš od zdravlja.“ Trep, trep. Ar ju toking to mi? Smandrljam „Hej, baš mi je drago da te vidim“ i dok dlanom o dlan sedimo u kafiću. Nepopijena a plaćena kafa je karmički rezultirala kafom sa kiselom i ratlukom plus jednim odličnim razgovorom. Pričali o deci, zdravlju, anegdote, smejali se, milina Božija... Rastanemo se osmesima, uz želje za zdravlje, nas, porodica... Sunce me ponovo miluje, ali malo čudno. Nije kao malopre. Da ipak nije druga dimenzija? Paralelni svet?

Druga kafa

Mislim, druga kafa za ovo jutro sa zarobljenim svežim vazduhom i razmišljanjima o tome ko je lud. Ma bre, niko nije lud. Ni mi što smo se lečili od depresije, ni ovi što su u depresiji (a ne znaju da su u depresiji), ni oni što samo poziraju pa potpuno normalni glume ludila koja reflektuju ovi kod kojih se ja gubim u prevodu. Niko. Jednostavno, ima samo onih koji kontrolišu svoja osećanja i emocije i na njih zrelo odgovaraju i onih čiji su mehanizmi odbrane na stresne situacije na niskom nivou. Jedino je naopako što ispade da zrelo kontrolišemo emocije i imamo viši nivo mehanizama odbrane samo mi koji smo se „lečili“. Da se ja pitam (a naravno da se ne pitam) trebalo bi te sve priče o emocijama, mehanizmima odbrane, kognitivnim distorzijama - sve bi to trebalo predavati deci u osnovnoj školi. Bili bismo mnogo zdraviji ljudi kad porastemo. Nego, da posrčem kafu, pa da krenem da završavam neke poslove. Možda opet naletim na nekog ko se lečio od depresije da mi ulepša dan.